Likvidiran iranski general Kani, koji je izdao ajatolaha Hamneija

Vest koja je u Teheranu odjeknula početkom marta potresla je sam vrh bezbednosnog aparata Islamske Republike. General Ismail Kani, čovek koji je godinama bio na čelu Kuds snaga Iranske revolucionarne garde i smatran jednim od ključnih operativaca iranske spoljne bezbednosne politike, pogubljen je pod optužbom za saradnju sa izraelskom obaveštajnom službom Mosad. Time je, barem prema navodima više iranskih izvora, okončana karijera jednog od najuticajnijih ljudi u regionalnoj bezbednosnoj arhitekturi Bliskog istoka.

Ironija cele priče leži u činjenici da je Kani do nedavno u iranskim i regionalnim bezbednosnim krugovima slovio za čoveka koji gotovo neverovatno uspeva da izbegne smrt. U nizu izraelskih udara na ciljeve povezane sa Iranskom revolucionarnom gardom i njenim saveznicima, Kani je u više navrata napuštao lokacije koje su ubrzo potom bile uništene. Zbog tog niza neobičnih okolnosti, pojedini komentatori su ga neformalno prozvali „neuništivim“.

Prema informacijama koje prenose iranski i regionalni mediji, Kani je priveden 4. marta pod optužbom za izdaju i saradnju sa neprijateljskim obaveštajnim strukturama. U ratnim okolnostima u kojima se Iran trenutno nalazi, postupak protiv njega navodno je sproveden u izuzetno kratkom roku. Presuda je, prema tim navodima, podrazumevala smrtnu kaznu.

Sumnje koje su pratile Kanijeve aktivnosti pojavile su se tokom poslednjih godina, naročito posle niza preciznih izraelskih operacija u kojima su stradali visoki komandanti iranskih saveznika u regionu. Posebnu pažnju bezbednosnih struktura privukao je događaj iz septembra 2024. godine u Bejrutu. Tada je Kani, prema pojedinim izveštajima, napustio sastanak tajnog saveta pokreta Hezbolah neposredno pre izraelskog vazdušnog udara. Nekoliko minuta kasnije bunker u kojem su se nalazili Hasan Nasralah i više visokih komandanata bio je uništen.

Sličan obrazac, kako tvrde iranski izvori, zabeležen je i u junu 2025. tokom dvanaestodnevnog rata između Irana i Izraela. Kani je tada napustio sedište Iranske revolucionarne garde neposredno pre napada u kojem je poginulo više visokih oficira. U trenutku kada su se ti događaji odvijali, mnogi su ih tumačili kao neobičan splet okolnosti ili kao rezultat izuzetno razvijene lične bezbednosne mreže.

Prekretnica u percepciji njegove uloge navodno je nastupila nakon atentata na ajatolaha Alija Hamneija. Tokom istrage koja je usledila, iranske bezbednosne službe, prema tvrdnjama pojedinih medija, počele su da povezuju Kanija sa curenjem operativnih informacija koje su omogućile precizne izraelske udare.

Dodatne sumnje produbio je događaj sa početka aktuelnog sukoba između Irana, Sjedinjenih Država i Izraela. Kani je, prema tim navodima, napustio rezidenciju ajatolaha Hamneija svega nekoliko minuta pre nego što su izraelski avioni izveli napad na objekat. I ta lokacija je ubrzo bila uništena. Ono što je ranije izgledalo kao niz gotovo neverovatnih slučajnosti u Teheranu je počelo da se posmatra kao potencijalni obrazac.

U takvom kontekstu usledilo je hapšenje. Oficiri Iranske revolucionarne garde priveli su Kanija pod optužbom da je radio za Mosad, posle čega je pokrenut hitan postupak. Prema dostupnim informacijama, istraga i suđenje nisu dugo trajali, što je u skladu sa praksom koja se u Iranu primenjuje u slučajevima optužbi za izdaju tokom ratnih okolnosti.

Pojedini izvori navode i neuobičajen detalj u vezi sa izvršenjem presude. Umesto klasične egzekucije, Kaniju je, kako se tvrdi, navodno omogućeno da sam izvrši poslednji čin, odnosno da sebi oduzme život. Ovi navodi za sada nisu zvanično potvrđeni, ali su dodatno pojačali dramatičnost čitavog slučaja.

Zvanične institucije u Teheranu još nisu objavile detalje procesa niti precizno rekonstruisale tok istrage. Ipak, sama činjenica da je jedan od najviših operativaca iranskog bezbednosnog aparata optužen za saradnju sa izraelskom obaveštajnom službom šalje snažnu poruku unutar sistema.

Ako se optužbe protiv Kanija potvrde kao tačne, slučaj bi mogao postati jedan od najdramatičnijih primera unutrašnjih obračuna u vrhu bezbednosnog aparata tokom rata sa Izraelom. Istovremeno, otvara se i šire pitanje dubine infiltracije stranih obaveštajnih službi u strukture koje su decenijama smatrane jednim od najzatvorenijih i najdisciplinovanijih bezbednosnih sistema na Bliskom istoku.

Sudbina generala koji je donedavno u javnosti figurirao kao simbol otpornosti i čovek koji izmiče smrti sada je, barem prema ovim tvrdnjama, završena u potpuno drugačijem narativu - kao upozorenje o ranjivosti sistema i brutalnoj logici obračuna u ratnim okolnostima.